U novogodišnjem broju Nina, Dejan Tiago Stanković na kraju teksta „Portugal, Srbija i Papua Nova Gvineja“ ustvrdi da je „naša zemlja sličnija Papui nego Portugalu“. Nadam se da je pomenuti pisac o sličnosti sa Papuom govorio na osnovu moguće sličnosti sa tragičnim iskustvima Papuanaca sa Rio Tintom, a ne na osnovu svojedobnog kanibalizma koji se pripisuje žiteljima Papue. Nije kanibalizam mera civilitzovanosti zemlje za koju pisac kaže da je „naša“, znatno je primerenija mera - mogući Infanticid kao posledica litijumskog prekopavanja Srbije i već u nas primenjivani lapot u njegovoj današnjoj modernoj varijanti – socijalni lapot - koju donekle usporavaju povremeni pokloni „naše države“ penzionerima („Sad imademo tinaestu pemziju“). 

Bolje bi bilo da se merimo sa Portugalom nego sa Papuom, pogotovo kada je u pitanju kopanje litijuma, valjda je uvek bolje sameravati se sa nekima koji su bolji od nas, nego sa onima koji stoje lošije od nas (a nije da nema i takvih). 

Poređenje je donekle nategnuto jer upoređujem jedan virtuelni distopijski događaj u Portugalu sa jednom realnom distopijom u Srbiji, tj. sa obračunom parapolicijskih i policijskih „snaga“ sa protestantima. U drugoj fazi protestanti bivaju „privođeni“ i kažnjavani zato što se odupiru mogućem infanticidu svoje dece u zemlji koja je formalnopravno njihova, ili kako se to kolokvijalno kaže, „naša zemlja“.  

Rui Zink, portugalski pisac, u svom distopijskom romanu Ugrađivanje straha (Beograd: Clio, 2015) piše kako dva državna službenika dolaze u stan u kojem živi majka sa malim sinom i objašnjavaju joj svoj posao: „Došli smo da ugradimo strah“. Državni službenici su došli sa zadatkom da ostvare naredbu br. 359/13. Dekret 8: „U svim domovima strah treba da bude ugrađen u roku od 120 dana“. Podsećaju majku da je ugrađivanje straha patriotski cilj. „To je važno. Događaj godine. Ključno za dobro funkcionisanje. A ključno za dobrobit svih nas jeste da ugrađivanje straha bude blagovremeno i uredno sprovedeno…To je za dobrobit zemlje… Nemojte mi reći da ste protiv dobrobiti zemlje… Ili protiv napretka… Ili protiv straha.“ (str. 11, 12). „Vi razumete. Razumete, zar ne? Mi samo izvršavamo naređenja. Naravno da razumete. Ugrađivanje straha je za vaše dobro. Za dobrobit svih nas. Onda razumete, zar ne?“ (str 14). „Znate, draga gospođo, proces ugrađivanja straha ima i fizičku i metafizičku stranu. Iliti, nije samo na nama da ugradimo strah, treba i građani da budu u stanju mentalne (rekao bih čak i moralne) dostupnosti za prihvatanje straha. On je kao signal. Nije važno samo da emitovanje signala bude jako, već je poželjno da i prijem bude takav.“ (str. 19). 

Vidimo da je cilj isti i u virtuelnom događaju u Portuglu i u stvarnim događanjima u Srbiji (uoči prodaje Srbije Rio Tintu i uoči aprilskih izbora 2022), dok je tehnologija proizvodnje straha donekle različita. Pema piscu Rui Zinku u Portugalu se strah ugrađuje u stanove svih žitelja dotične zemlje, dok se u nas strah izgrađuje u glavama i srcima svih građana. Barem je tako „bilo predviđeno prvobitnim planovima“. Znači da je tehnologija ipak različita, ali cilj je isti, bilo da se strah ugrađuje bilo da se izgrađuje važno je da građani budu u stanju mentalne dostupnosti za prihvatanje straha. Strah je kao signal, kaže Rui Zink, „Nije važno samo da emitovanje signala bude jako, već je poželjno da i prijem bude takav.“

Na putu ka epilogu ili Dokle se stiglo u izgradnji straha u Srbiji

U jednom od nedavnih istraživanja Demostata, strah kao dominantno raspoloženje utvrđeno je kod 19 posto građana Srbije. Gotovo kod svakog petog među onima koji su upisani u birački spisak. No, ima još dosta vremena do 3. aprila, a pošto su „atmosferske prilike“ pogodne, treba očekivati još uspešnije zastrašivanje naroda!

Srećko Mihailović, sociolog, istraživač u Demostatu